NICA 2016.
Još kao dijete sam slušao priču kako je cigo nadmudrio đavla. Priča kaže da je jednom đavo ušao u avion i rekao da će srušiti avion ako ga netko ne nadmudri. Štogod su putnici pokušavali izvesti đavo je bio mudriji. I dođe tako đavo do cige, a cigo uzme sito i prdne u njega, zatim ga pruži pred đavla i reče: “Kroz koju je rupu prošlo?” Đavo uzme sito pa počne pokazivati: “Kroz ovu, kroz ovu, i ovu i kroz ovu.” A cigo mu na to rekne: “E nije ni kroz jednu od tih, nego kroz ovu.” I pokaže prstom u pravcu vlastitog tura. Đavo prizna da je nadmudren i ode. Ali koliko ja mogu da primijetim, nije đavo zaboravio to cigino lukavstvo, ne, on ga je patentirao. Kako? Pa jednostavno?
Evo, desio se čin destrukcije u Nici ( gaženje ljudi kamionom ), i odmah se nameće pitanje: ‘Tko je to učinio?’ Đavo ne pita, on zna da će se većina ljudi zapitati i da će se onda desiti ono što se desilo njemu kad je cigo prdnuo u sito. I točno se tako dešava, novine, političari, društvene mreže, i svi su zagledani u to đavolje sito, i svi pametni, i svi znaju kroz koju je rupu prošao taj vjetar. Jedni kažu kroz ovu, drugi kažu kroz onu, treći opet pokazuju u neku treću rupu, četvrti još razmišljaju, i tako redom mudrost prosipaju zagledani u to đavolje sito. A đavo se smije kao što se njemu cigo smijao. Tko je počinio čin destrukcije? Čin destrukcije je počinilo ljudsko biće. Ako bilo što dodate na ovo počinit ćete grešku, i to opasnu grešku. Čak se ni ime ne smije dodati. U ovom činu destrukcije nalazi se i jedan čin autodestrukcije. Točnije rečeno, imamo dva čina autodestrukcije. Imamo čin osobne autodestrukcije i čin kolektivne autodestrukcije. Ljudsko biće je počinilo destrukciju nad drugim ljudskim bićima koja je rezultirala njegovom smrću. Ljudsko biće je znalo da će se to na kraju desiti, zato se i može reći da se radi i o činu autodestrukcije. Svaki čin destrukcije jest ujedno čin autodestrukcije kolektiva, to jest, čovječanstva. Mi smo jedno, i zato je svaki čin destrukcije automatski i čin autodestrukcije. Ovo je istina koja ne živi i koja ne vlada ovom planetom. Planetom vladaju istine koje to nisu, i zato se dešava ta destrukcija i autodestrukcija, i još mnogo toga sličnoga. Tko je krivac? U kogagod uprete prstom pogriješit ćete. U ovom slučaju prst ne može naći krivca, nego samo um to može naći, točnije, samo razum može da nađe, ne krivca, nego kvar. Jasno je da se moraju naći odgovorni za ovaj čin destrukcije, ako ih ima u ovom slučaju. Mi imamo kvar, i to ne jedan. A neznanje je majka svih kvarova. Svi oni koji upiru prstom u druge prave još veći kvar.
I još se nešto mora znati, tko upre prstom u drugo ljudsko biće taj upire prstom u njegova tvorca, a to nije bezazlena rabota. Tko upire prstom u države, taj ne upire prstom ni u koga jer su to samo izmišljotine koje mogu samo da odvuku pažnju u krivom smjeru. Neznanje je naš krvnik, bilo i jest, a ovi koji upiru prstom kojekuda, oni su apostoli tog neznanja. Rekoh da je ljudsko biće počinilo čin destrukcije i autodestrukcije, ali ne upirem prstom u ljudsko biće, nego upirem prstom u pravac u kome treba krenuti da se nađe krivac. Kvar je unutra u njemu, i taj kvar se mora otkloniti. U kvar upirem prstom.
