Ummet
Poslanik Muhamed je obrazovao zajednicu ljudi kojima je njegova reč bila zakon. Reč svakog poslanika može da ima tri izvorišta, jedno je Bog, drugo je on sam, a treće izvorište je sam Šejtan. Sva tri ova izvorišta su nevidljiva i teško dokučiva. Kao što smo već videli, svedočanstvo kaže da je Šejtan u poslanička kazivanja ubacivao nešto svoje. To znači da i Bog i Šejtan mogu da govore istim ustima. Ubaciti nešto u misli je jedno, a ubaciti nešto u kazivanje je nešto sasvim drugo. I ta zajednica, okupljena oko reči izašlih iz Muhamedovih usta, nazvana je ummet. U početku je taj umet ispunjavala radost i duševni mir, ali umet nije znao šta znače objave koje govore da je Šejtan dobio dopuštenje da ih stavi na iskušenje. Neki svedoci su posvedočili da je Muhamed rekao da će se njegov umet raspasti na 73 dela. Nakon Muhamedovog preseljenja ili ovozemaljske smrti, počelo je da se dešava ono što je Muhamed nagovestio da će biti. Raspad umeta nije se desio u trenu, nego kroz istoriju, i obavio se do dana današnjeg. S današnje tačke gledišta vidimo da je Muhamed bio u pravu. Nećemo brojati delove, ali vidimo da se rasprsnuo. Šta to u suštini znači? Da bismo to shvatili trebalo bi nevidljivo, uz pomoć mašte, učiniti vidljivim. Nakon Muhamedovog preseljenja, Šejtan je lagano uzeo njegov umet u svoju ruku, digao ga, kao porcelansku vazu u vazduh, i razbio je o zemlju od koje je i nastala. Vaza je pukla u 73 dela, više ili manje. A lično, mislim da ih ima i više, jer tu spadaju i države, i stranke, i različiti verski pravci. To je problem, veliki problem, no da problem bude još veći postarale su se reči koje govore da će samo jedan od tih komadića biti izvorno, pravo parče, to jest, vaza u malom, ili mala vaza. Te reči, nije bitno čije su i odakle su, izazvale su to da se svaki taj komadić vaze smatra vazom, a sve druge smatra za otpale komadiće razbijene vaze. To znači da su te reči učinile nemogućim ponovno spajanje razbijenih komadića Muhamedovog umeta. Ko je kriv za to? Šejtan? Šejtan jeste tu, ali dosta je on bio sapun za pranje ruku zaprljanih najgorim zlima. Posle Boga čovek je najmoćnije postojanje, što znači da je čovek moćniji od Šejtana. A to što se dešava jasno pokazuje da je vidljivo da je obrnuto. Optužiti Šejtana za vlastitu nemoć ne pije vodu, niti je to kad pilo vodu. Tražiti zaštitu od Šejtana od bilo koga ili bilo čega nije u skladu sa istinom nego je u skladu sa Šejtanovom istinom koja dokazuje da je on moćniji od Čoveka. Osim toga, svako pominjanje i obeležavanje ljudskih tragedija koje su se dogodile u prošlosti jeste veličanje Šejtanove moći i dokazivanje ljudske nemoći. Optuživati Šejtana ili neke druge ljude jeste izdaja Božjeg dela i Božje reči, i Božje vere u čoveka. Ko optužuje Šejtana, on optužuje nemoćnijeg i samim tim dokazuje svoju degenerisanost. Ko optuži druge ljude, on optužuje sebe, to jest, čoveka. A to Šejtan upravo i hoće, on hoće da ljudi posvedoče njegovoj istini, a ne Božjoj istini. Bog mu to dopušta jer on nije čovek zatucan vlastitim neznanjem, nego dopušta da svako dokaže da je istina ono što zbori. Ne može se sakriti grad na gori, reče Isus, a isto tako se ne mogu sakriti zlodela koja se dešavaju u srcu umeta. Brat bratu decu ubija, brat bratu razara sve, brat bratu bodljikavu žicu postavlja, brat brata ubija. Gde to? U srcu Muhamedovog umeta. Ali to gluvi i slepi pesnici niti vide niti čuju, nego sklapaju ode veličanstvenom Muhamedovom umetu. I tu pesmu mnogi vole, i uživaju u tim odama kao mornari u sireninim pesmama. A zna se gde završavaju mornari opijeni sireninim pesmama. Tu će završiti i slušaoci tih oda koji uživaju u tim slavopevima dok im brod plovi na opasne morske hridi. Dignimo prst i uprimo ga u krivca. U Šejtana? Ni slučajno! U druge ljude? Još gore! U sebe? Ni tu krivac nije! U Boga? Bog s tim nema ništa! Pa gde onda? E, tu počinju male tajne velikih majstora. Odotvorci i odoljupci smatraju umet nečim velikim i jedinstvenim. Možda i jeste tako, ta hajde onda da ga uporedimo sa nečim, pa, uporedimo ga sa velikim fudbalskim stadionom na kojoj su dve ekipe. Jednu ekipu vodi selektor Šejtan, a igrači su njegovi štićenici. Drugu ekipu čine Božji robovi koji nemaju selektora jer smatraju da im on ne treba. Smatraju da im je Božja reč dovoljna kao selektor. Dalje se mora naglasiti da se utakmica igra na domaćem terenu, to jest, na umetovom terenu. I evo smo zavaljeni pored televizija i svakodnevno pratimo utakmicu na terenu. Šta možemo primetiti? Šejtan i njegovi štićenici ubedljivo vode. Stadion odzvanja od pobedonosnih uzvika Šejtanovih štićenika. Alahovi robovi u totalnom rasulu, em dobiju gol, em daju autogol. I sam Bog gleda tu utakmicu, i to u počasnoj loži, i mi je gledamo dok odoklepci umetu ode po internetu štancaju. Pitaju se mnogi zašto Bog ne prekine tu utakmicu? Kad bi Bog prekinuo tu krvavu utakmicu to bi bilo kobno za nas, ali i za njegovu svemoć. Prekid utakmice značio bi čistu i uverljivu Šejtanovu pobedu. I još se nešto mora znati, ako Božji robovi izgube utakmicu, i mi smo je izgubili. Sudbina njihova, sudba je naša, to je sudba Čoveka sa velikim Č. Dakle, rešenje se mora naći. Rešenje je nađeno i davno obelodanjeno. A to rešenje se na arapskom zove „poslanik Ahmed“, poslanik koga je Isus najavio. Bog će poslati selektora koji će organizovati igru Božjih robova i svih ljudi, jer u suštini cela ova planeta je jedan veliki stadion. Šejtan nije čovek pa da ne zna, on se pobrinuo da Muhameda proglasi Ahmedom i da tako poslaniku Ahmedu oteža selektorsko zvanje. Kao što je Isusa proglasio Hristom, tako je i Muhameda proglasio Ahmedom. Hrist i Ahmed su isti nazivi tog Božjeg selektora koji će sesti na klupu Božjih robova i pobediti Šejtana i njegove štićenike. To je jedino rešenje, i naravno da Bog to zna, jer je on tako i odredio. Da bi taj selektor bio što uspešniji umet mora sagledati svoju nemoć, i svoje neznanje. Šejtanovo lukavstvo jeste u tome da su odoklepci koji veličaju moć, vrednost i znanje umeta, u suštini takođe Šejtanovi štićenici koji jednostavno bolesnika uveravaju da je zdrav. I tu je problem. Ceo ljudski rod je bolestan, pa kako neko drugi može biti zdrav? Ako je srce bolesno, i ruka je. I celo telo. Ako je ruka bolesna, telo je bolesno. Čovek je bolestan, čovečanstvo je bolesno. Mislim da je krajnje vreme za lek, koji je gotov.