PISMO PIJI XII
Pozdrav ti šaljem u grad svih muka jer znam da si tamo, a znaš li ti gde sam ja? Evo me u svetu što ima dva carstva velika i različita. Evo me na kraju jednog i želim da pređem preko granice koja razdvaja ta dva naoko bratska carstva. Nisam u begu, mada se zna često desiti da pobegnem iz ovog prvog u ono drugo carstvo. Čuo sam da su neki znali bežati iz drugog carstva u ovo prvo, ali ja nisam, na svoju sreću, još nikad bežao odatle. Mene su često znali odatle proterati u ovo ovde, u ovo prvo carstvo. A kad im to nije uspevalo, onda su me znali isporučiti kao onoga koji ne želi da napusti to carstvo. Što sam se ja više opirao toj njihovoj samovolji, toliko su oni meni skraćivali vreme koje mogu da provedem u njihovom carstvu. A i ovi, u ovom carstvu, nisu baš oduševljeni mojim prisustvom, sve više i više im smetam. Ne teraju me kao oni tamo, ne, oni svojim činima stvaraju u meni želju koja treba da me navede da napustim ovo carstvo. Oni to rade kulturno. Nameću mi svoja htenja tako što ih pretvaraju u moje želje. Znam ja to, ali mi to znanje ne pomaže, jači su od mene, teraju me mojim „vlastitim“ željama koje sam počeo sa prezirom doživljavati. Želje moje, želje moje čije li ste samo htenje. A moje su, čim ih slušam kao svoje. A i to ‘moje’, i to mi se smučilo, te me to dodatno tera da pređem u ono carstvo. Šta ću opet tamo kad će me oni opet proterati otamo ovamo. Idem tamo, idem ‘vamo, idem tamo, idem ‘vamo, ne znam više gde pripadam. I ne znam što su toliko navalili na mene. A ovi ovde sigurno zato što sam počeo sumnjati u moje vlastito, a oni tamo, pa ne znam šta je sa onima tamo. Nisam im još u trag uš’o, samo znam da mi sve više i više skraćuju pravo na boravak. Odavde počeo bežati, a odatle me teraju. Možda je to zato što imam sve veću želju da pobegnem odavde tamo. Možda mi zbog snage želje moje skraćuju boravak. Možda bi trebalo da budem mudriji i umanjim snagu svoje želje te ih tako preveslati. Možda ovo, možda ono, a možda je najbolje na granici ova dva carstva. Ovde me niko ne goni, ovi odavde misle da idem tamo i puštaju me namiru, a oni otamo ne vode brigu o meni jer nisam prešao granicu. Ovde me niko ne goni, ali me znaju uznemiravati neke stvari koje se ovde odigravaju. Ova granica nije kao druge granice. Carstva znaju deliti visoke gore, široke reke, sinja mora, šume ili bodljikava žica, a nekad i nemili zidovi, ovde nije tako. Ova dva carstva deli željeznička pruga i neki čudan voz koji uvek naiđe kad se ja uputim prema granici s ciljem da pređem tu granicu. Ja krenem prema granici, to jest, pruzi, a voz krene i ide, i ide, ne da mi preći ta duga kompozicija kojoj se kraj ne nazire. Vagon do vagona. Čim ja krenem prema granici on krene, i ja k’o fol počnem se vraćati, ali on kao da zna da se ja foliram, samo piči, proći mi ne da. Odustao sam od svih fora, i jednostavno stanem i čekam da voz prođe posmatrajući sadržaje vagona. Pre je voz bio kraći, i vozio brže, a sad malo usporio i dužinom se produžio. Čudan neki vlak, čudni vagoni, još čudniji tovari. Šta je sa ovim svetom i carstvima njegovim, i ovom čudnom granicom? Ima li u njemu mesta gde me niko neće proganjati i gde me niko i ništa neće uznemiravati? Može li se igde pobeći? Zar sam u zatvoru? Zar neko atakuje na moju slobodu? Zar ću dopustiti sve to? Ljut sam, a voz onda počne da usporava, što se ja više ljutim on sve sporije vozi. Moram biti smiren inače neće proći nikako. Hajde više prolazi! Čekam i čekam, i navikavam se na čekanje, i čekanje postade sav moj život. Ne živim, čekam. Vagoni prolaze i prolaze, puni svega i svačega. I sve ja to moram pregledati, ne mogu preći dok sve ne pregledam, valjda neko hoće i to. Ja neću, ali neko hoće. Ko hoće? Sigurno onaj ko je napravio voz i koji puni njegove vagone. Ko ih samo puni, i ko ih otprema? Šta mu je? Šta sam njemu ili njima skrivio? I ko ih samo tako sortira i ko li samo probire te sadržaje? Nekad iste, nekad različite. Nekad me ljute, a nekad obraduju, nekad im zamerim, a nekad im ne zamerim. Možda je baš to vreme kad im ne zamerim , vreme zbog koga postojim. Ko će ga znati. Često me obraduju, a često i naljute, češće ljute nego što me raduju. I oni su se počeli kvariti te sve više stavljaju stvari koje me ljute. Znaju oni svoj posao, znaju da će ono što me naljuti usporiti voz, a ono što me obraduje ubrzati. Sve je to neka lukava banda, kad hoće da pre pređem granicu oni nabacaju stvari koje će me obradovati, a kad hoće da me satima drže na granici, onda znaju čim bi trebalo tovariti vagone. A ti si im, Pijutine, čest tovar. Često te ubace, čini mi se prečesto, i uvek znaju da ćeš me ti naljutiti i da će se voz usporiti, i tim odužiti moj prelazak granice. No, nisam ni ja od juče, znam se i ja boriti. Pokušao sam da izbegnem tvoje viđenje i misli o tebi, ali nije išlo. Ti prođeš onako nasmešen kao mila duša, i blago mi mašeš, i odma me naljutiš. Voz uspori, a ja počnem „blagosiljati“, i tebe i onog ko te spremio u taj vagon. I onda sam se odjednom setio svoje strele koju sam kao dete sebi napravio. Moja strela sa lukom od drenova drveta. Više sam puta sa njom promašio nego što sam pogodio, bolje rečeno, da sam je napravio da bih promašivao, a ne da bih pogađao. Najbolje rečeno, napravio sam je samo zato da bih odapinjao iz nje. Ja i moja strela, e da mi je moja strela pa da te skinem kad se pojaviš. Ne bi ti palo više na pamet da mi se smeškaš ko mila duša, i da mi voz usporavaš. I onda sam došao na ideju da ako nemam strelu, da ću je onda napraviti. Napraviću pun tobolac strela i luk ću moćan napraviti, ne’š ti meni vlak usporavati, ni ti ni slični tebi, a ni drugi tovari sličnog sadržaja. Ha, neće oni tebe još dugo tovariti Pijutine, oslobodiću ja i tebe i sebe od tebe. Lukavi su oni, a lukav sam i ja. A možda je to moje lukavstvo volja njihova, možda oni hoće da te ja nastrelim i da ti zabijem strelu u srce. Ako će taj čin ubrzati voz i moj prelazak granice, onda je svedno šta je čije. Nek bude naše sve. I kad vas sve ustrelim, nadam se da ću skratiti dužinu kompozicije i povećati brzinu voza. I onda ću smirenije napuštati ovo carstvo i ulaziti u ono carstvo preko pruge. Možda će mi i produžiti boravak tamo, ko zna, treba ispitati, da, to zaista treba. Tako ti je to, Pijutine dvanaesti, anđeoski pastiru, ti mi često ometaš napuštanje ovog carstva jave i odlazak u blaženo carstvo snova. Kad legnem, kad hoću da pređem iz jednog carstva u drugo, onda sklopim oči, i tad se pojave misli, jedna za drugom, treća ispred četvrte, peta iza njih i tako njih mnoštvo poslaganih u jednu pravu kompoziciju raznovrsnih misli. Najgore su one koje me ljute, a misao koja nosi tebe obično me naljuti, i onda sam daleko od carstva snova. Kad osetim da dolaziš poželim da ne vidim tvoj prolazak i onda otvorim oči posmatrajući noćnu tminu koja je ispunila moju sobu u želji da mi olakša prelazak preko granice carstva. Ali, ko je prešao granicu otvorenih očiju? Niko! Uzalud je moje nastojanje da otvorenim očima pokušam da ne vidim tvoj prolazak u toj kompoziciji misli. Taman se tebe nekako oslobodim, a onda naiđu neke druge, i tako ležim sat, ležim dva sata, ležim tri sata, okreni se levo, okreni se desno, pa opet nalevo i nikako granicu da pređem. Kad se umorim, onda nekako pređem granicu, a oni tamo drže me par sati i onda me opet proteraju u carstvo jave. Primetio sam da kadgod napišem pismo nekome, onda taj više ne dolazi u kompoziciji misli. Jednostavno nema ni njega ni njegovog vagona. I tako, ja sebi načinio strelu u obliku pisma, i kadgod hoću da se nekoga otarasim, ja mu napišem pismo i time ga jednostavno zbrišem. Došao je red da i u tvom pravcu odapnem jednu, ne indirektnu, nego direktnu strelu.
Davno se smrklo, još malo pa ću poći put granice, mogu se kladiti da ti večeras nećeš biti ni u jednom vagonu, niti ćeš mi voz usporavati. Prekinuću sad pisanje jer želim malo izračiti i provetriti svoj um pre nego odem do mesta prelaska granice. Inače, izbegavam gostiti u umu svom nepoželjne i odvratne goste. Ponekad je teško sprečiti njihov ulazak, ali zato kad odu sve dobro izračim i prebrišem da od njih ne ostane nikakav trag. I ti si mi jedan nepozvani gost, ko li te samo poslao ne znam, ni ko te poslao ni ko te pustio, ali znam ko će te izbaciti. Sad ćeš dobiti nogom u tur. No, znam da ćeš se opet pojavljivati sve dok ne završim ovo pismo, a kad dobiješ svoje pismo onda znam da ćeš zauvek otići iz oba carstva.
Opet je sinoć voz prolazio, a ja sam s nekom zluradošću čekao nailazak tvog vagona i tovara njegovog. Bio sam veoma zadovoljan, a kadgod sam zadovoljan onda voz vozi brzo. Ovaj put moje zadovoljstvo je malo kvarilo to što vozi brzo, želeo sam da malo uspori kako bih malo uživao do tvog nailaska. Kako sam ja počeo smanjivati svoje zadovoljstvo, tako je on počeo lagano usporavati, ali još ne dovoljno sporo. Onda sam osetio da nailazi tvoj vagon i tovar u njemu. Nije mi uspelo da sakrijem osmeh koji mi se javljao na licu niti radost koja me ispunjavala i pretila da ubrza brzinu voza. Ruka se pripremila na mahanje, a osmeh se širio i tako si naleteo na mene takvog kakav sam bio kao ti pre. A ti, ti si bio kao pre ja, nisi se osmehivao kao mila duša, niti si mahao, nego si gledao u mom pravcu kao neko ko je lišen blagodati uma. Zaželeo sam ti sretan put u grad svih muka, u društvo propalog sveta. Bio sam zadovoljan svojim urađenim činom koji me oslobodio tebe. Moje delo pisanja pisma tebi i zadovoljstvo zbog učinjenog dela ubrzalo je voz, ali meni je bilo svejedno da li on ide brzo ili sporo, nisam žurio nigde, nek prolazi celu noć ako hoće. Nisam ni uspeo posložiti te svoje misli a već sam osetio da mi one „ispadaju iz ruke“ i da ja padam u san. Odavno nisam tako brzo prešao granicu. Kad mi se žuri, ne mogu da je pređem tako jednostavno, a kad mi se ne žuri, pređem kao da me neko prenese protiv moje volje. Ja čudne granice.
Što je meni Pijo do tebe, ti mene uopšte ne zanimaš, takvih kao ti bilo je masa i kad bih ja svakom od njih napisao pismo gde bih završio. Prvo si mi zapeo za misao kad je Murat XVI odlučio da te beatificira. Ako hoćeš pravo, ja i ne znam što ta reč znači, ali osećam da je to nešto kao da želi da te učini većim i boljim nego što si bio. A kao drugo, čitao sam jedan Titov intervju i on je pomenuo da si ga ti eskomunicirao, to jest, da si ga lično izbacio iz zajednice u kojoj si ti imao glavnu reč. I tada sam ja uzeo da ti uzmem meru pa da ti sašijem odelo koje ti treba da nosiš. Nisam ti ja od neke filozofije mudre. Slušaj ti mene anđeoski pastiru, ma da si imao čim slušati ne bi bio to što jesi, niti bi činio to što si činio. Kad sam se počeo baviti čovekom počeo sam i shvatati samog Boga. Ja da sam Bog, ja bih pobegao od vas ljudi glavom bez obzira. Ponavljati, i ponavljati, i ponavljati, i sav trud uzalud, nikakvih rezultata, bezuman ostaje bezuman. Pre bi prazna kartonska kutija shvatila nego čovek. Isus, tvoj navodni šef i Bog i šta ti ja znam šta još, kaže da je on dobri pastir koji daje život svoj za stado, a da najamnik kojem ne pripada stado beži kad vidi da stado napadaju zveri. Od nacista i fašista nema gorih zveri, je li to istina, jeste. Je li istina da si ti bio glavni pastir u vreme kad su se pojavile te zveri i kad su one počele da kasape stado kojem si ti bio pastir? Jeste! Jesi li ti dobri pastir koji je dao svoj život za stado ili si najamnik koji se sakrio dok je stado trpelo najgoru destrukciju? I još su ti novce dali da ćutiš kako bi tvoje ćutanje bilo protumačeno kao odobravanje te destrukcije. Treba li Bog ili čovek imati obzira prema vama ili prema tebi? Pa prema kome si ti imao obzira? Jesi li ti imao obzira i samilosti prema ovcama koje su stradale bez ikakve zaštite od strane pastira? Koliko je vas pastira dalo svoj život u borbi protiv zveri iz čopora nacizma i fašizma? Reci, bando najamnička! Je li hrvatsko stado bilo tvoje stado? Jeste! Jesu li ga napale krvožedne zveri nacizma i fašizma? Jesu! Jesu li vršili destrukciju nad stadom hrvatskim? Jesu! Jeste li ti i tvoji pastiri napali te zveri? Niste! Koliko je tvojih pastira dalo svoj život kako bi zaštitili hrvatsko stado? Reci! Jeste li ti i tvoji pastiri jeli mleko hrvatskih ovaca, jeste li se oblačili u vunu od hrvatskih ovaca, jeste li jeli meso od hrvatskih jagnjadi? Jeste! A ti si, najamniče, bio u društvu onih koji su bili vođe tih krvožednih čopora. Po rodu se poznaje drvo, a čovek po svojim delima. Pa možeš li se ti prepoznati po svojim delima, i da li te iko može prepoznati i odrediti da li si bio dobri pastir ili najamnik? Bitno je da Bog poznaje tvoja dela i tebe, i da te pozna vrhovni pastir, to je bitno. A hrvatske ovce, pa da imaju pameti bili bi ljudi, a ne ovce. Shvatile bi da nemaju pastira, shvatile bi da im ti nisi bio pastir dobri, shvatile bi da ste vi Satanini pastiri, shvatile bi da trebaju da se distanciraju od vas, shvatile bi da postoje samo za tuđu dobrobit. Zna Bog sortu vašu, zna meru vašu, platu vam je kovertirao. Obzira prema njegovim ovcama niste imali, zar mislite da će on imati obzira prema vama? Zaboravili ste se, sebe ste zaboravili, ali ja ću da te podsetim, ja ću da ponovim kad kad Bog više nema strpljenja, čuj i počuj:
I dođe mi reč Jahvina: „Sine čovečji, prorokuj protiv
hrvatskih pastira, prorokuj im i reci: Ovako govori
Jahve Gospod: Jao pastirima hrvatskim koji napasaju
sami sebe! Ne moraju li pastiri napasati stado? Mlekom
se hranite, vunom odevate, ovnove tovne koljete, a stada
ne pasete. Nemoćne ne krepite, bolesne ne lečite, ranjene
ne povijate, zalutale natrag ne dovodite, izgubljene ne
tražite, nego nasilno i okrutno njima gospodarite. I tako
se ovce raspršiše nemajući pastira, i raspršene postadoše
plen zverima. Ovce lutaju po svim gorama i visokim
bregovima; po svoj su zemlji raspršene ovce moje, i niko
za njih ne pita, nikoga nema da ih traži. Zato pastiri čujte
reč Jahvinu: Tako mi života, reč je Jahve Gospoda,
zato što ovce moje postadoše plen i hrana zverima,
nemajući pastira, dok pastiri moji, ovaca mojih ne traže,
nego samo sebe pasu, a ne pasu stada mojega – zato pastiri
čujte reč Jahvinu: Ovako govori Jahve Gospod: Evo me pastiri!
Ovce svoje tražiću iz ruku njihovih, i neću im dati da mi više
stado pasu, ni da sami sebe pasu; istrgnuću ovce iz usta njihovih
, neće im više biti hrana.
( Ez 34, 1-6)
Reč Izraelovi zamenio sam rečju hrvatski kako bi taj pojam malo približio današnjem vremenu i učinio da se doživi u punom njegovom značenju. Što si ti, anđeoski pastiru, učinio kad su fašističke zveri počele užasno da kasape hrvatsko stado koje je bilo, a i jeste Gospodovo stado? Te zveri nisu za tebe bile zveri, fašisti su bili ljudi koji su dali mnogo novaca tebi i družini crnoj tvojoj. Tvoj posao je bio da hrvatskim pastirima omogućiš da se dignu protiv fašista. Tvoji hrvatski pastiri su slušali tebe i nisu se bunili protiv zveri koje su kasapile njihove, to jest, tvoje ovce. Fašisti su uz tvoju pomoć, koju si dobro naplatio, uspeli da narodni pastiri, tvoji pastiri, zadrže narod u pokornosti. To znači da ovca treba da drži samu sebe kad ide na klanje. A Josip Broz, Gospodova ovca, ovca iz tvog stada, nije hteo da se pokori volji tvojoj, nego je ustao da se bori protiv zveri i pastira koji su bili pokorni tebi i tvom licemernom gospodaru. Zveri su kasapeći izranjavale i uplašile ovce te su se one raspršile na sve strane, skrivajući se po gustim šumama i visokim gorama kao što je Zelengora recimo. Josip Broz je sakupljao raspršene ovce, lečio ranjene, štitio slabe, hranu im nabavljao i ubijao zveri koje si ti blagosiljao svojom ćutnjom. A ti si napasao samo sebe, mlekom si se njihovim hranio, vunom njihovom odevao, janjetinom hranio, mukom njihovom svoje dvore ukrašavao da se svet može diviti veličanstvenom plodu ljudske muke. A onda si Jozu mafiozu eskomunicirao kao neku zver od koje su ovce trebale bežati i prepuštati se fašističkim raljama blagoslovljenim svetom vodom tvojom. Ali zna Bog istinu, i zna Bog sve, zna on da ste vi pastiri koji samo sebe napasate, a da njegova stada ne pasete. Da sam ja na vašem mestu ja bih se uplašio, naježio bih se čak od onog što ide na pastire. Vikao si, viču: ‘Bojte se Boga’, al’ neće još dugo tako vikati. A vi, koji se trebate prvi bojati Boga, vi ga se ne bojite. Kad se vi, koji bi se prvi trebali bojati Boga, ne bojite kako će se Boga bojati oni kojim vi govorite, a kojim je jasno da vaša dela jasno dokazuju da vi nered stvarate a Boga se ne bojite. Plašite narod mukom paklenom, a vi ste prvi na ulazu u pakao jednako kao što su bludnice i carinici prvi na ulazu u kraljevstvo nebesko. Svevišnji kaže:’Tako mi života’, to nije mala stvar niti nebitna, ona me plaši. „Evo me na pastire.“, jadna vam majka koja je blagosiljala vaš odlazak u društvo najamničkih pastira, uh, kako će gorko zaplakati. Neće vam Gospod dati ni da sami sebe pasete, da li to znači da ćete umreti od gladi? Ta on će istrgnuti ovce svoje iz ralja vaših nezasitnih pastirskih. Radujem se, zaista se radujem radi samih ovaca, a vas ne žalim, ko će žaliti zmijara koga je zmija ujela.
A vidiš li anđeoski pastiru kako te Murat XVI želi dignuti u visinu. On tim svojim činom govori ko je on i šta je on. Koliko ja mogu da shvatim uz pomoć dara Gospodova u meni usađena, italijanska mafija teroriše Italijane. Ako mafijaši nisu zveri koje provode destrukciju nad italijanskim stadom onda ja nisam normalan. A ako sam ja normalan, onda je to tako, a ako je to tako za mene, zašto to nije tako za tvoje naslednike? Šta čini Murat da bi zaštitio ovce italijanske od tih zveri? Ništa, nego još neki njegovi pastiri šuruju sa zverima kao što si ti šurovao sa fašistima i nacistima. Vi ste zveri najveće jer ne radite ono što treba da radite, ta i Bog preti pastirima a ne zverima, jer da su pastiri pravi pastiri ne bi bilo zveri. Sigurno sam ja u velikoj zabludi. Zaista sam u zabludi i ne treba me niko čuti jer ne vidim da vi vodite brigu o ljudima i o imovini njihovoj. Ja sam u zabludi jer vidim i shvatam da vi vodite brigu o mrtvima, umrlima, i o nerođenima. Veliki boj bijete kako bi mrtvima bilo bolje. Boj bijete protiv kontracepcije kako bi se rodili nerođeni. A o živima vi uopšte ne vodite brigu. Pa i najneukiji čovek može voditi brigu o mrtvima i isto tako on može zameniti vašu brigu za nerođene. A o imovini, pa i o imovini ste se naučili brinuti.
Tako ti je to Pijo, hoće Murat XVI da te beatificira pa me tim činom naveo da i ja kažem koju kako bi te razatificirao i postavio tamo gde ti je mesto. Mogao bih još štošta da ti natovarim da ti nedela budu veća, ali neću, i ovo ti je dosta, i previše. Bitno je da sam se ja tebe rešio i da te više ne tovare u misli moje. Sad tvoj naslednik neka te stavlja gde god hoće. Niste više dostojni mog zanimanja, ali nečijeg jeste. Bežao sam svojim mislima od vas ali mi nije uspelo, a onda je proradila moja strela koja ne promašuje. Nema te više Pijo!
Ugodan boravak u gradu svih muka
zlo najamničko.