Pismo Petrusu Agramasu
Budi mi pozdravljen Petruse Agramuse i ti i lepi Zagreb grade. Vi mi dođete kao jedno jer si i ti glavni, a i on je glavni, ti odskora, on čini mi se oduvek. I još se razlikujete, ali ovaj put te su razlike u meni, on mi je drag, a ti mi nisi drag. Zagreb je moj najdraži grad, on je jedini u stanju odmoriti moju beskućničku, lutajuću dušu, što luta ne iz svog htenja, već iz nužde svoje. Uvek u proleće ili leto, gledam da nađem vremena da na nekoliko dana dođem do Zagreba, i do Ilice, do trga Bana Jelačića. Ujutro bi otišao na kavu i novine negde u blizinu Jelačićeva placa, na podne bih malo drijemao poslije ručka, a popodne bih krenuo u duge šetnje zagrebačkim ulicama. Kad mi se noge umore onda svratim na sladoled i mineralnu da se malo odmorim. Sve bi to štimao da se predveče nađem na Jelačić placu. Tu za mene počinje večernja predstava. Sednem u prvi red Ban kafea, tako da niko ne sedi preda mnom, da mi ne smeta. Pijem kafu i vodu i posmatram taj naš svet, razmišljajući o svemu, ponekad i o tebi. Oko deset sati uveče krenuo bih pešice prema Savskom gaju preko Frankopanske i Savske. Išao sam tuda da kad se umorim mogu sačekati tramvaj i krenuti njim dalje. Gotovo uvek bih dolazio do Save i sedmicom ili četrneskom prebacivao se do Savskog gaja. Možda je to za nekoga duga relacija, ali za čoveka koji misli prekratka. Krenem polako pešice i zamislim se o mnogo toga tako da izgubim osećaj i za vreme i za daljinu i za umor. Štogod sam ja više usporavao hod da što kasnije stignem do Save, ja sam dolazio sve brže i brže.
Kupio bih na onom kiosku što radi od 0-24 jutarnji list te bih ga pred spavanje prelistao i potom bi gasio svetlo. Jutarnje bi me sunce budilo i napominjalo da se spremim za novi dan. Većinom sam bio sam tako da po par dana nisam razgovarao ni sa kim. Tu čovek najbolje vidi lepotu nečega kada se tome divi sam. Možda mi Zagreb nije drag samo zato što me najbolje odmori, možda se neki razlozi kriju u mojoj ranoj mladosti. Sa devetnest godina sam prvi put ugledao Zagreb i tada sam došao sa svojim suseljanima da radim na građevini. Slaba zarada i loš smještaj doveli su do toga da sam nakon tri meseca napustio taj posao. Radio sam tada jedan mesec sa jednim vodoinstalaterom i stanovao kod njega u Ilici. Nestalo mu je posla pa sam morao kući. Posle toga sam hteo da ponovo odem raditi u Zagreb, ali mi moja stara nije dala. Želela je kao i svaka majka da joj deca budu blizu, a tako je nekako
i red. Shvatao sam je i nisam više navaljivao, ali mi je u srcu ostala dugo želja da odem malo do Zagreba. I tako, danas kad god dođem u Zagreb ja to doživljavam kao ispunjenje jedne svoje želje. Tu želju može da mi ispuni samo Zagreb, i zato mi je tako drag, i zato volim da šetam po njemu čak i za vreme najvećih vrućina. Ja u njemu ništa loše ne osećam. Ali svaka lepa priča ima tužan kraj pa tako i moja. Doskora sam iz njega odlazio tužan, teška srca, a odskora čini mi se kao da bežim. Dolazak u njega je uvek isti, i onda i sada, bio sam u istom raspoloženju, ali stanja u kojima sam odlazio, promenila su se. Ja mogu mnogo toga da ne vidim iako je vidljivo, ali nešto ne mogu da ne vidim zato što to ne želim da ne vidim. Ne sećam se kada je to bilo, ali se sećam šta je to bilo i znam da je skoro bilo.
Jedno jutro, po običaju, krenuo sam na kafu i novine. Jutarnje sunce je prilično grejalo dok sam na Savskom gaju čekao četrnesticu da me preveze do Frankopanske. Na stajalištu je bilo nas šest-sedam na obadva stajališta. Tada je iz pothodnika izašao neki stariji čovek u kratkim pantalonama i majici, na nogama je nosio papuče, a u ruci belu plastičnu kanticu od oko tri litra. On je izašao na suprotno stajalište od mog i išao je gledajući preda se kao da nešto traži, ali je odavao da to ne želi iko da primeti. Ja sam okrenuo glavu na stranu tako da on misli da ne gledam u njega, a krajičkom oka sam pratio šta radi. U jednom momentu je zastao, kao da je našao nešto što je tražio, sagnuo se uzeo to u desnu ruku ne pogledavši u to što je našao kad se ispravio. Nije želio da pobudi ičiju znatiželju pa je minut, dva gledao u pravcu u kome sam i ja gledao. Kad su prošla ta dva minuta zašao je za stup od nadstrešnice kao da se želeo zaštititi od tuđih pogleda i pogledao u svoju ruku da pregleda to što je našao. Potom je opet spustio ruku niz telo zadržavajući to i dalje u šaci. Nakon jedne minute okrenuo nam je svima leđa i prineo to nešto ustima i potom je stavio ruku u džep i izvadio nešto, i to nešto prineo opet ustima. Tada sam ugledao dim i shvatio o čemu se radi. To što mi je život namestio da vidim dobro me je potreslo. Ko je i šta je bio taj čovek uopštee nije bitno, bitno je da je to čovek koji ima svoj stid i svoj sram, ali i svoj teški život. Nećemo ga pitati gde je proveo mladost i tražiti razloge da opravdamo sebe. Da smo mi prošli njegovim putem možda bismo mi bili gori od njega. A nije dobro osuđivati takvog čovjeka jer život može njega skloniti i svakog od nas postaviti da nastavi njegovim putem. Taj čovek je pripadnik tvog stada Petruse Agramuse, to je tvoja ovca. Život je najmoćniji i najoštriji učitelj. I u krevetu te može iznenaditi nekom svojom smicalicom, a kamoli u gradu.
Jednom me je tako nokautirao rečju jednog čoveka da se i sada dobro sećam toga udarca i toga šoka. I opet u Zagrebu. Tako sam došao do zaključka da život nije možda ljubomoran na Zagreb zato što mi je tako drag pa nastoji da mi pokvari sliku o njemu. Sedeo sam zavaljen u stolicu u prvom redu Ban kafea, pio mineralnu vodu i gledao predstavu koja se odvija svako letnje veče na Jelačića placu. Sedeo sam, gledao predstavu i razmišljao o onom što vidim. Ufurao sam se dobro, bio sam nešto posebno raspoložen. Ali đavo i moj učitelj ne spavaju, to sam već davno naučio. Iza mojih leđa sedeo je jedan sredovečan par, muškarac i žena, video sam ih kada sam sedao. U neko vreme primetio sam da je na terasu stigla neka starija žena i prosila. Zastala je iza mojih leđa i pitala ih za nešto sitnog novca. Taj mladić, srednjih godina, odgovorio joj je da nema. Ona je ostajala uporna i opet tražila, a on joj reče da je i on nezaposlen i da nema novaca. „Sinko daj mi koji dinar da imam za hleb, Bog će ti pomoći.“ A sad moj Petruse Agramuse slede reči koje su me nokautirale. „Da ima Boga ne bi ti bako prosila.“
Da li je ta žena došla do mene, i da li sam joj ja išta dao, ja se ne sećam jer sam bio total aus. Tu nadomak tebe, tvoje blizine u zemlju sam propao ja, ja koji sam uvek imao nešto za reći, sedeo sam bez reči. Za mene je tada predstava na Jelačića trgu bila završena. Nisam bio više ni u Zagrebu, možeš mi verovati. To je prvi put da sam dao za pravo čoveku koji nije u pravu. On ima pravo tako da misli i ima pravo da izvodi zaključke iz svog mišljenja. Ko mu to uskratiti može, ili ko mu ga uskratiti sme? To je poraz Petruse Agramuse, tvoj poraz, ti si izgubio. Ovde smo samo ti, ja i Svevišnji. Svevišnji kriv nije, ja još svoju dužnost nisam preuzeo, a ti si je preuzeo dobrovoljno, ti si na dužnosti i to se zbilo za vreme tebe Petruse Agramuse. Taj mladić nije znao da dade pravi odgovor, a on glasi „Bako da pastiri Božiji rade svoj posao kako treba ne bi ti prosila.“ To je pravi odgovor i prava istina, kao i taj da su to tvoje ovce. Sve mi je bilo lakše i lakše odlaziti iz Zagreba.
Jednog lepog sunčanog popodneva šetao sam tako Zagrebom, miran i spokojan kao da sam se uljuljkavao u lagani dremež. Šetnja me je dovela do Titova trga i tu sam malo zastao diveći se vidicima koje sam već video, ali lepote se čovek ne može tek tako nagledati. Dok sam ja tako uživao u lepoti što mi mir darova nisam ni primetio da me neko procenjuje. Svi su oko mene prolazili više ili manje žureći ili vodeći razgovor o nečemu i gledali većinom pred sebe. Jedino sam se ja gegao polako, ćutao i leno se obazirao oko sebe gledajući po zgradama i travnjacima. Mora da sam izgledao čudno, neuobičajeno. Tada me je netko procenjivao da li da mi priđe i obrati se ili ne.
Da li je čoveku teško prići ne odlučuje ni on ni onaj kome se treba prići nego to određuju razlozi zbog kojih treba da priđe. A razlog koji je tu osobu naterao da mi priđe ja smatram najtežim i najnedostojnijim za jedno ljudsko biće. Prišla mi je jedna mršava starica koja je držala starinsku crnu torbu od skaja. I moja je baka imala takvu dok je živa bila. Kroz suze mi se obratila ovim rečima, „Gospodine, ja nisam prosjakinja, ja sam u penziji, ali je već nisam odavno dobila, pa daj mi malo novaca da mogu sebi kupiti hleba.“ Dao sam joj nešto novca i udaljio se jer mi se nešto steglo u grlu. Dok sam se udaljavao u pravcu Savske pratilo me je njeno blagosiljanje i zahvaljivanje. Blagoslov ili zahvalnost koju čovek dobije od siromaha koja je pomogao jest blagoslov samog Boga i zahvalnost gospodara svega. Zato je blagoslov te starice vredniji nego svi tvoji koje si ti dosad uputio. Kada me stisak u grlu popustio zahvatila me je tada neka razaralačka energija, tako da sam imao osećaj da će se zemlja rascepiti ako ja eksplodiram. Moćna je to energija moj Petrase Agramuse Kamenuse. Ja je nisam mislima raspršio, ne, nego sam je ulovio u staklenku kao dete leptira. Naime, život me je naučio da se svaka energija može uhvatiti onda kada napadne ili obuzme čoveka. Može se uhvatiti i zatvoriti u staklenku i spremiti u ostavu duha svoga poput zimnice. Kada otvorim tu staklenku obuzima me isto ono stanje kakvo je bilo pre nego sam je uhvatio. I ta energija koju sam uhvatio na Titovom trgu još nije otvarana, ali će doći dan kada će mi zatrebati kao pomoćna energija za ono što trebam da obavim.
Petruse Agramuse Kamenuse ta žena je bila ovca iz tvog stada. Evo sada mi navire pitanje, zašto ta žena nije otišla po pomoć nekom od tvojih pastira ili tebi
direktno? Zašto Kamenuse, odgovori, razlog postoji? Zašto si nemoćan, zašto ne odeš ako si nemoćan? Niko neće pred sud izaći zato što je bio nemoćan, ne, nego zato što se nije sklonio sa mesta na kome ne može da bude. Znam, sve mi je jasno, jedan tvoj pastir odao je sebe, a to znači i tebe. Rekao je da će između srca i razuma poslušati svog biskupa. Neki će čovek u nekoj situaciji poslušati svoje srce, neko će poslušati glas svog razuma, neko će poslušati svoje srce, neko će poslušati samo glas i sud svoje partije, a neko glas svog biskupa. Taj mladi pastir je toliko dobronameran da nije u stanju sakriti ni tako važnu stvar kao što je ta, ko čiji glas sluša. Bog je dao čoveku srce da ima osećanja prema drugome čoveku, da ga voli i da saoseća sa njim. Bog je dao čoveku srce jer je ono jedino moćno da ujedini sva srca u jedno. Bog je dao čoveku razum da može da zna što čini, da li je ono što čini zlo ili dobro. Razum je izvor pravde i istine. To su darovi koje je Bog dao čoveku. Svako onaj ko dopušta da bilo ko zamenjuje njegovo srce ili razum čini greh, jer Bog nije odredio tako. Svako onaj ko sebe nameće da bude drugome srce i razum greh još veći čini. Koga si ti slušao pre nego što si postao Petrus Agramus? Jesi li slušao svoje srce, ili svoj razum, ili prvo svog biskupa pa onda redom sve do Moskve, ovaj Rima?
Ja sam izvršio inspekciju u tvom stadu i mogu ti reći da stanje jako loše. Većina tvojih pastira ne vodi brigu o svojoj pastvi. Ober pastiri znači još manje. Tvoje stado je dobrim dijelom gladno, većinom opljačkano i osiromašeno. Mnogo ih je poniženo jer su se neke ovce otele tvojoj kontroli. Uplašene su za svoju budućnost jer ih vuci prežaju sa svih strana. Ima bosih i slabo obučenih janjadi, puno je starih i bolesnih ovaca koje nitko ne obilazi. Gde su ti pastiri Petruse Agramuse ? Šta rade znaš li ? Znaš li sa čime se igraš? Znaš li ti šta će se desiti kada ovaj moj izveštaj bude čitao onaj što ima da dođe? Čemu ćeš se nadati kad staneš pred gospodara od svih stada i svih pastira? Nemaš razuma zato i ne znaš šta činiš. Tvoje srce i tvoj razum su odavno preseljeni u Rim. Tvoje reči i čudnovate poruke odaju to, veruj mi ni do dan danas ja ne znam što si ti govorio ni što govoriš. Blag si jer nemaš srca, hladan ko i svaka praznina.
Rikni čoveče ko arenski bik, zareži ko savanski lav, i veruj mi svi ćete razumeti. Reći će: „Ljut je jer ne može podneti više to što se dešava nama Hrvatima. Ne može da podnese više ponižavanje njegova stada, koje mu je sam Bog dao da vodi
brigu o njima.“ To će reći svi, jer će dobro razumeti riku i režanje. Bog ti je dao stado ovo hrvatsko, ti odgovaraš za njega, ono ti mora biti preče od tebe samog. Ono ti mora biti preče i draže i od samog Rima. Ako ne bude tako ti silaziš u propast bezdansku. Ni na kraj pameti mi nije da te vređam nego da te spasem jer si ipak čovek. Ja volim sve narode sveta jednako, a to znači da volim i Hrvate. Možda malo i više nego druge, valjda zato što su mi roditelji Hrvati, a i braća. Čudan li si Bozaniću, prečudan, kao i tvoje reči. Ne slušam ih više, razboli se čovek od njih. A i sama pomisao na tebe mi zaustavi misao kao slepa ulica zalutalog putnika. I evo stade mi misao, ali pogurat ću je malo da bih završio ovo pismo.
Rekao sam ti da sve lakše i lakše odlazim iz Zagreba, ne bih želeo da jednom odem zauvek. Nemoj ići stazom kojom idu moćnici nego stazom kojom idu ljubitelji čoveka ma kog roda i naroda. I nemoj više o ljubavi govoriti jer me uvek time naljutiš. Teško je bilo onima koje ste vi voleli, i teško je onima koje vi volite, i zato molim Boga da me sačuva vaše ljubavi.
Pozdravlja te prognanik.