Pismo Mišu Mekinjašu
Dostojno je i pravedno svakom čoveku pozdraviti svakog čoveka, svako ljudsko biće sa kojim ostvaruje neki kontakt, bez obzira da li se on može smatrati čovekom ili ne. Pozdrav je velik kamen u bedemu koji štiti čoveka od raznoraznih zavojevača od kojih je mržnja verovatno jedan od najjačih neprijatelja. Nepozdravljanje neljudi stvara pukotinu u štitu svesti kroz koju može da uđe najopasniji neprijatelj. Ovi neprijatelji ne ulaze kroz velike otvore, ne, kad je otvor veliki oni su već odavno unutra, oni ulaze kroz najmanje pukotine i razaraju bedem iznutra, iznutra je najmekši. Tako ću se i ja udostojiti pozdraviti tebe, iskreno, najiskrenije, jer što moja iskrenost bude veća to će moj bedem biti čvršći i ja zaštićeniji.
Pozdravljam te Mišu mekinjašu.
Možda ćeš pomisliti da ti se ja rugam, ne, nemoguće je narugati se drugome, čovek se može samo narugati sebi samom, ali i onima sa kim je jedno. Ti si se narugao sebi i svom Tvorcu svojim delima koja su ravna nekom mišu mekinjašu. U tvojoj branši bilo je mnogo miševa, i većih i manjih, ali bilo je i lavova koji se nisu bojali besnih pasa, nego su se krvavo borili da zaštite ono što im je dato, bar po vašem mišljenju, na čuvanje. Ako čast pripada lavovima, što pripada miševima mekinjašima? Blaženstvo, ako je suditi po onome što si ti dobio. Lako je biti pastir u dobre dane, ali neizmerno teško u loše dane koji prete i stadu i pastiru. U dobre dane stado može i samo, ali u teške dane stado treba pastira koliko i sam život. U zle dane pastir je život stadu, njegov put u budućnost, njegova uzdanica, njegovo srce. Veliko je to, i teško je to, veoma teško, ali nije teško za onog ko se zna dobro sakriti, a ko se zna dobro sakriti ako se ne zna sakriti miš mekinjaš? Kakav je to pastir koji se sakrije kad neka pošast napadne njegovo stado? Pa bezuman pastir, pastir koji ne zna što je njegova dužnost. Kako će Bogu biti mio pastir koji ne vodi brigu o stadu koje pripada njemu? Bog je pastire plaćao, a da li su pastiri odrađivali posao pastira? Ti zasigurno nisi, ne Alojzije, ti nisi vodio brigu o Božjem stadu. Ti si Lojzo bio kukavica koja se bojala smrti i rimskog šefa, rimskog šefa više nego smrti. Boga se nisi bojao, da si se njega bojao ne bih ja ovo pismo pisao i govorio istinu o tebi. Sve ima svoje mesto pa tako i ti imaš svoje, ali ti nisi tamo gde te drugi stavljaju, ti si tamo gde si se sam stavio. Stado te slavi kao velikog pastira, ah, stado ko stado, da nešto zna ne bi bilo stado, niti bi im trebao pastir. Da je njihovo rasudjivanje ispravno, i da im je sud prav, ne bi morao biti Božji sud. Taj sud mora postojati, mora doći, i doći će baš zato što stado nije sposobno da pravedno sudi. A stado ko stado, ono je Božje, i Bog im uvek oprosti, ali nekima ne prašta, jedan od tih si ti Lojzo. Velika je čast postati narodni pastir, odnosno, velika je čast biti proglašen za narodnog pastira. Biti proglašen narodnim pastirom i postati narodni pastir nije isto, svako može biti proglašen, ali malo ko može postati ono što određuje sama suština pastirstva.
E moj Lojzo, imao si veliku šansu, uistinu veliku šansu da postaneš veliki pastir i da Bog tvoj, i stado tvoje bude ponosno na tebe. I ja bih bio ponosan na tebe, i ja bih te slavio iako se ne slažemo u nekim stvarima, no, nije ni nužno da se ljudi slažu u svemu. Zatajio si Lojzo, uplašio si se. Svaki čovek ima pravo na strah, i svaki čovek oseća strah, ali svako se ne boji, a ti si dopustio da strah nadvlada tebe, tebe koji si prvi među svima morao biti jači od straha. Ti si morao biti jači od straha, morao si biti, to ti je bila dužnost, to je tvoja suština. Po onom što si učinio rekao bih da si se držao one da je bolje živom psu nego mrtvu lavu. Pa Lojzo, čovek nije ni pas ni lav, on može biti samo sličan njima u nekim svojim delovanjima. Ti nisi postupio ni kao lav, ni kao pas, ti si postupio kao miš mekinjaš. Sakrio si se u bogato opskrbljenu rupu. Dok god stado bude slavilo kukavice, vuci će ga izjedati. Ti si postao kukavica jer si se bojao da izgubiš svoj život. Lako je položiti život onom ko je niko i ništa, a teško je položiti život nekom ko je neko i nešto, zar nije tako Lojzo? Veliko je uživanje u životu u kakvom si bio ti. Sigurno si, a jesi, vagao što ćeš postići ako izgubiš život svoj, a što ćeš postići ako ga sačuvaš. Verovatno, a istinito je, da si zaključio da će biti bolje da sačuvaš svoj život. Pa nisi ni trebao razmišljati o tome, devedeset devet posto takvih kao ti pronalaze da će biti bolje ako budu sačuvali svoj život, jer vas stado treba, i samim tim i Bog. Glupost je to moj Lojzo, nikad nije bilo da nije bilo pastira, uvek je bilo da nije bilo pravih pravcatih pastira. A prva odlika pravog pastira je da je spreman svoj život dati za bezbednost svog stada. Vuci i pobesneli psi obilaze stada gde je pastir pravi pastir, a napadaju stada gde su pastiri onakvi kakav si ti. Znaju vuci gde su pastiri koji se pretvaraju u miševe mekinjaše čim oni zareže ili počnu preteći da zavijaju. Sakrio si se Lojzo, uplašio si se vukova i besnih pasa koji su navukli veliko zlo na tvoje stado. Iz rupe svoje izaći nisi smeo. Jadno stado u jadnih pastira. Prevario si se Lojzo, život te zaneo i prevario, toliko je kratak da se čini kako i ne postoji, ali tebi se učinio itekako postojećim i darova pun. Zaveli te njegovi darovi. E moj Lojzo, žao mi je što su drugi isto bili kukavice, a najžalije mi je što si ti bio kukavica, ja i danas osećam posledice tvog kukavičluka iako sam se rodio mnogo nakon tvoje smrti. Senke zla daleko padaju, a ti si tu senku mogao učiniti manjom samo da nisi bio kukavica, samo da nisi bio zaveden od života i od sveta. Svet te zaveo svojim darovima, e moj jadni Lojzo. Jadan sam i ja, jadan je i moj otac jer je i moj đed jadan bio, i svi smo jadni jer nam je život, a ne Bog, darovao tebe, jadnog pastira. Jadna nam majka jer smo imali kukavicu za pastira. Kad bi ti Lojzo bio sposoban zamisliti koliki je obim zla proizašao iz tvog kukavičluka pljunuo bi sam na svoj vlastiti život. I sve to radi života tvog bednoga i nevrednoga, koji ne vredi više od papira koji ću potrošiti za ovo nemilo pismo. U to zlo doba uspeo si da sačuvaš svoj život visokog crkvenog dostojnika, vaistinu? Lojzo, ako iko treba da zna onda bi ti trebao znati što je rekao onaj kojeg ti po pravilu službe najviše postuješ. On je rekao: “Ko sačuva svoj život, izgubiće ga, a ko ga izgubi, mene radi, naći će ga.“ Jesi li ti Lojzo svoj život izgubio ili si ga našao? Mnogi nisu bili te sreće kao ti da sačuvaju svoj život. Zašto je Isus rekao reči o gubitku i pronalasku života ako ne da suzbije kukavičluk. Ti si pastir koji je sačuvao život jer nisi prstom maknuo dok je zlo kasapilo tvoje stado. Nisi Lojzo spasio svoj život, ne, ti si ga uništio, upropastio, svojim nogama sebe si izgazio.
Znam ja Lojzo da si ti bio okružen mnogovrsnim zlom, znam da je zlo bilo gde god si pogledao, trebao si dobro, ali nisi uspeo da ga nađeš. Tražio si ga, ali ga nisi našao, a znaš li gde je ono bilo? U tebi Lojzo, u tebi je bilo dobro hrvatskog naroda, ali ga nisi mogao pronaći jer je bilo prekriveno velikim slojem straha. Strah te sprečio da dođeš do onog dobra koje si imao u sebi i koje bi pomoglo hrvatskom narodu i svim drugim. A i sva ta zla koja su te okružavala nisu bila jednaka, mogao si izabrati ono najmanje, i to bi bilo dobro. Znam ja Lojzo da je hrvatski narod zapao u teškoće jugoslovenske monarhije, i znam da ga je trebalo izvući iz tih teškoća, ali čovek ne sme da prihvati pomoć svakog ko se ponudi da pomogne, jer se često dešava da oni što žele da pomognu usled svog neznanja učine da narod zapadne u još veće i gore teškoće. Hrvatskom narodu su mnogi pružali pomoć, ali se na kraju uvek ispostavljalo da su ga gurali u još veće probleme. Ja razumem tebe, ali ti nisi razumeo red stvari. I ti i tvoj narod, tvoje stado, bili ste u dubokom blatu i meni je razumljivo da si ti i deo naroda prihvatili pomoć nekih ljudi koje ću ja nazvati ljudima iako oni ne zaslužuju da se tako nazovu. Te ljude je Duče držao u logorima praveći od njih prave krvoločne zveri, i onda ih je pustio u tvoje stado znajući kako će se akumulirani agresivitet i mržnja manifestovati. Ti ljudi potpomognuti domaćim, potisnutim nagonom za destrukciju počeli su da čine stravične zločine nad ljudskim bićima. Zlo je to što su činili, a još veće zlo što su to činili u ime jednog naroda, u ime jedne vere i u ime jedne zemlje. Oni su blatili i ponižavali sva dobra i sve vrednosti ovoga sveta. Oni su svojim delima ustali protiv samog svog svevišnjeg Tvorca. Ti si to Lojzo morao prepoznati, morao si znati da oni idu u propast. Nije meni žao što oni idu u propast, meni je žao što su oni pokušavali povući za sobom i nedužni narod. Oni su bili lokomotiva zla, a vagoni su bili puni nedužnog naroda koji je išao za njima. Ti si Lojzo trebao da otkopčaš lokomotivu od vagona i time spasiš te ljude. U svoj Hrvatskoj samo si ti bio dovoljno sposoban i moćan da odvojiš lokomotivu od vagona. Ako slepac slepca vodi, oba u jamu padaju, to si isto morao znati. Ti si prepoznao zlo tih ljudi i javno si to jednom i rekao, ali ne toliko glasno da bi se to moglo smatrati nečim bitnim. Nisi ti bio loš čovek Lojzo, bio si dobar čovek, ali si bio kukavica u trenutku kad si morao biti lav koji će napasti pobesnele pse, ta oni su bili iz tvog stada. Kako si ti mogao ustati sam protiv te sile, pa lepo Lojzo, isto onako kako su učinili tvoji autoriteti, trebao si ih verbalno napasti i zatim pustiti da te muče i da te onda ubiju. Ta i Isus, i sveti Petar, i sveti Pavle, tako su učinili. Da su oni bili takvi kakav si ti bio Lojzo, ti nikada ne bi bio to što si bio, valjda ti je to jasno. Jedan čovek može promeniti mnoge tokove, a ti si bio jedan od tih ljudi, imao si moć da promeniš tok, ali je nisi iskoristio, bojao si se smrti ili mučenja. Trebao si Lojzo izaći na glavni zagrebački trg i javno osuditi dela bezumnih i krvožednih pasa i zatražiti od naroda da ih ne slede, jer ako ih budu sledili da će nastradati. Ti si Lojzo morao to učiniti, morao si se boriti za svoj narod, morao si ga zaštititi, to ti je bila dužnost, shvataš li ti mene? Oni bi te uhapsili kao što su uhapsili i Isusa, oni bi te verovatno i zlostavljali, možda i ubili, ko zna. Da si zapovedio svojim podređenim pastirima da odvoje narod od njih oni bi te morali poslušati. I hrvatski narod bi poverovao tebi i tvojim podređenima, i tako bi se odvojio od njih, od zla. Ti bi Lojzo stradao, verovatno bi izgubio svoj život, ali to nije tako, ti bi ga našao i ušao u svet besmrtnih velikana ljudskog roda i hrvatskog naroda. E moj Lojzo, bio si pola koraka od večne slave i večne hvale, ali se nisi usudio pomaknuti jer si bio kukavica, nisi nimalo nalik svom učitelju, on te prezire jer on prezire pastirski kukavičluk. Da si Lojzo položio svoj život, Hrvati bi se distancirali od zla, ti bi svojom pravedničkom patnjom i junačkom smrću odvojio lokomotivu od vagona i time spasio mnoge živote. Mnogo toga ne bi bilo, a zasigurno ne bi bilo kružnog puta kojim su se vraćali preživeli putnici tih vagona. Ti ljudi ne bi napustili svoju domovinu, a ako bi je i napustili, onda ne bi to učinili zajedno sa onima koji su svojim delima dokazali da su ustali protiv svog Stvoritelja. Narod je prošao strašnu golgotu jer si ti kao glavni pastir naroda bio kukavica. Mnogo je zla na tvojoj duši Lojzo, potonuo si pod tim teretom na samo dno pakla. Plačeš tamo jer znaš da si mogao mnogo pomoći svom narodu, samo da si imao hrabrosti makar koliko zrno goruščino. Golgota tvog stada je velika, ali mogla je da bude i veća, mnogo veća, strašno velika, samo da nije bilo Boga, ili da nisu imali sreće. Moj Lojzo, zar tvoj život, koji si sačuvao, vredi toliko? Čemu je služio taj tvoj život, čemu i kome? Bogu i ljudima sigurno ne. Možda si te krvožedne pse voleo zato što su tvom stadu ostvarili slobodu i državu. Ja tebe Lojzo stvarno ne mogu da razumem, pokušavam, ali mi ne uspeva. Šta Lojzo služi čoveku ako dobije celi svijet, a izgubi sebe? Šta čovek može dati za otkup sebe? Pa morao si znati da čovek ne može otkupiti sebe ničim materijalnim, niti onim što njegove ruke načine ili mašta izmisli. Čovek može sebe izgubiti na mnogo načina, jedan od tih načina je taj tvoj način. Šta vredi narodu ako ostvari umišljenu slobodu i državu a izgubi sebe? Što narod može ponuditi za otkup sebe? Zna li uopšte narod što je to „sebe“? Pa, ne zna, jer da zna ne bi neprocenjivu vrednost dao za ništa, pa on je kao dete koje daje mnogo novaca za šaku klikera. Narod, a tako i čovek, ne znaju red vrednosti, Božji red vrednosti, pa ni ti nisi znao taj red. Kao što nije znao tada, tako ne zna ni danas, kako ti nisi znao tako ne znaju ni ovi tvoji današnji naslednici. No, ako vi ne znate, kako može narod znati, jer da narod zna red vrednosti, znao bi i kakva si ti vrednost i kakva su vrednost oni koji su danas poput tebe. Znaju oni vrednost tvoju, svi oni znaju da si ti velika vrednost, pa ti si blaženik, hrvatski blaženik*. O, jadan sam ja i jadan je narod koji kukavice smatra blaženicima. Ja sam jadan, to znam, znam i da je narod jadan iako on možda misli drugačije. Ja znam zašto sam ja jadan, isto znam i zašto je narod jadan. Jadan je jer ne može da shvati da je jadan, ne može da shvati zašto je jadan, pa jadan je zato što neispravno misli i što neispravno deluje. Narod je izgubio sebe, a kad bude znao šta je izgubio, znaće i što treba da traži. Tebe ne trebaju tražiti, put kojim idu vodi ih pravo ka tebi, ne mogu zalutati, put kukavica i onih koji slave kukavice vodi ka tebi. Znaš ono “Ko bi gore pade dole, a ko bi dole, uzvisiće se“. Znaš ti to dobro, kao što znaš da si ti dole, a dole si zato što si pao dole, ali tvoja senka je još gore, pašće i ona, tebi je to jasno.
E moj mučeniče, znaš da miš mekinjaš dolija, bilo da ga mačka pojede, bilo da ga otruju nekim otrovom za miševe. Takva je sudba miša mekinjaša. Ljudi su proučavali tvoj lik i delo, te su našli da si velik, tako su te izvagali. Šta dete u plićaku zna o moru? Isto što i ljudi o životu. Zašto će biti Božji sud? Pa zato što su ljudski sudovi i ljudske presude ništavne. Da su ispravna, i da su u skladu sa redom ne bi bilo Božjeg suda. Njihov sud o tebi je ništavan, njihove mere nisu prave mere i kad mere sebi ne mere merom kojom mere drugim. Tako rade oni koji nemaju sebe, a ja, znaš li što ja radim? Borim se Lojzo, ko lav, da mi ne ukradu i unište mene uz pomoć mog vlastitog bića. Nemoj Lojzo misliti da mi je draga tvoja muka, niti da uživam u tvom padu, ne Lojzo, nije mi draga, jer ti si za mene dete bio i ostao, kao i svi drugi. Ljudska se starost i doba ne mere godinama života, nego po razvijenosti čovekova uma. Jedna od mojih dužnosti je da skinem pelene sa ljudskog uma jer je došlo vreme da nauči da se kontroliše i da prestane vršiti nuždu u svoj sopstveni um. Raduj se Lojzo, i ublaži svoju muku, raduj se uprkos svemu, tvoje stado tvoja je radost. To znaš, i zato se raduj.
P.S.
Dijamante sam namerno zaboravio.
- Blaženik – ekvivalent u pravoslavnoj veri -: Bogoslov