PISMO JUTARNJEM PROPOVEDNIKU
Dobro veče, jutarnji propovedniče, dobro veče želim iako nije veče. Naime sat pokazuje dvadeset i dva sata i dve minute. Nedelja je. Prema nekom mom mišljenju veče je do oko dvadeset i dva sata a tada nastaje vreme noći. Za dva sata je ponoć i početak novog dana. Po nekim pričama koje sam kao dete slušao u pola noći počinje gluvo doba noći i traje do tri sata kada se petlovi prvi put javljaju. Tako su mi govorili. I još su govorili da u to gluvo doba hodaju napolju vile i vilenjaci, veštice i utvare. More ili kako se već zovu tada sišu decu, vile igraju kolo, veštice idu na bal ili kradu kravama mleko, a utvare iz noćnih senki vrebaju na zakasnele putnike da ih na smrt prepadnu. Sećam se kad sam bio dete pa ako se u noći probudim, a sat govori da je još gluvo doba, tad me obuzimao strah. Jak strah. I tada sam se pokrivao preko glave da ne bih slučajno pogledao u prozor i tamo video neku utvaru, nisam se micao da ne bih mori otkrio gde sam. Tek kada bi petli zapevali ja sam glavu izvlačio ispod ćebeta oslobođen svakog straha. Posle tri sata i petlove pesme sva ta noćna strava mora da ide spavati, i ja sam ponovno spreman da u miru zaspim. Rekli su da oni idu tada spavati i to je bilo tako, i zato sam ja verovao u to. Nekada mi je to bilo najteže vreme, najgore i najstrašnije. I tako dođe vreme pa se preokrene, već odavno mi je to najdraže vreme. Eto kako se u životu sve preokrene. Nekada sam, dok sam radio na terenu, umoran legao vrlo rano, među prvima, samo da bih se probudio u to doba već naspavan. Naveče su oni većinom pričali a ja spavao, ali zato su oni u gluvo doba spavali a ja razmišljao o onome što me zanima. Gluvo doba je najtiše doba i zato najbolje, najproduktivnije za razmišljanje. Ponekad mi je u to doba dolazila i neka tvoja propoved te sam o njoj razmišljao. Sa nekim sam se slagao, a sa nekim nisam, čak si me par puta i naljutio. One propovedi sa kojim sam se slagao zaboravio sam, a one u kojima se nismo slagali, kao i one što su me naljutile, nažalost, i njih sam zaboravio. Ja njih ne doživljavam kao nešto što treba pamtiti niti ih uzimati previše k srcu, ja njih doživljavam kao nešto o čemu treba razmisliti i izvući neki zaključak. Zatim zaboraviti i njih i zaključak. One se zaborave i to je dobro, ali zaključak ne nestaje iako čovek misli da ga je zaboravio. Da ti pravo kažem, retko i čitam tvoje propovedi jer mi nisu novine tako lako dostupne. Jedna propoved mi je donekle ostala u sećanju iako ne mogu tačno svega da se setim ali znam da si napadao komunističku diktaturu i vreme u kome smo i ti i ja živeli.
To me je razljutilo, ne to što si je napao, nego što si je napao takvom snagom i žestinom kao da je sam đavo vladao u njoj. Da li čovek ima pravo na drugačije mišljenje? Naravno da ima, i ne zato što mu ti ili ja, ili neko drugi dobrovoljno daje, nego zato što mu to pravo život daje. Uzmi dva čoveka i jednog isteraj gladna u hladnu noć koju natapa kiša a drugog primi u toplu kuću i pogosti ga večerom i suvom posteljinom. Da li će njih dva razmišljati o istim stvarima i o svemu imati isto mišljenje? Ponovi to još nekoliko puta sa drugim ljudima i saznaćeš možda ono što ne znaš. Ljudi koji su proveli noć siti i u toplom, nisu razmišljali o istom, dok su oni napolju, ma koliko različiti bili, razmišljali o istom. Bili su gladni, pokisli, umorni, ozebli, odbačeni, njihovu misao određivalo je stanje u kome su se nalazili. Misao jednih i misao drugih određivalo je stanje u kome su se nalazili a ne njihova različitost ljudska. Napao si žestoko socijalizam, a moje mišljenje o njemu nije tako loše kao tvoje, iako je tebi u njemu bilo bolje nego meni. Ja nisam ljut što si ga ti napao, ti imaš na to pravo ali sam ljut što si ga napao tom snagom. Pretjerao si u snazi napada. Nedavno me je takođe jedan mladić naljutio kada je izjavio da je socijalizam bio loše društvo jer u njemu pojedinac nije mogao da uspije, nije mogao da ostvari samoga sebe, a u društvu u kome sad živi to je moguće. On je uspio, ostvaruje sebe i zarađuje daleko više nego što bi mu to socijalizam omogućio. Ima pravo na svoje mišljenje, zar nije tako. Sve na ovome svetu ima svoje mesto pa tako i socijalizam. Njemu nije mesto na smeću tamo gde ga vi bacate, niti mu je mesto među zvezdama gde ga drugi stavljaju. Njegovo je mesto tamo gde mu je mesto. Ja lično nisam bio zadovoljan socijalizmom. Kako može neko da bude zadovoljan društvom u kome čovek ne može ići dalje u školu zbog toga što mu to materijalni uslovi ne dozvoljavaju. Neki mogu ići na studije, a neki ne mogu, ja to automatski ne smatram zdravim društvom.
Tako pre par godina u goste nam je navratio očev bivši poslovođa. Moj je otac po zanimanju tesar, mislim to je bio dok je bio sposoban za taj posao. On i njegov poslovođa nisu se videli nekoliko godina jer je rat uništio njihovo poduzeće koje se zvalo „Novogradnja“, a njih raspršilo na sve strane sveta. I tako posle nekoliko godina, njegov poslovođa je navratio kod nas da se malo, što bi narod rekao, malo „ispriča“ sa starim. On sam mi je rekao da mog starog ceni kao vrednog radnika i poštenog čoveka. Baš tako je rekao i to posle tog susreta. I u svim tim
pričama počelo se neizbežno porediti socijalizam i kapitalizam. U sećanju su mi ostale samo ove reči kojim se ćaćin poslovođa obraćao njemu: „Eto, ti znaš kako je bilo kod nas u firmi. Ti si bio dobar majstor i vredan radnik, i pravio si prebačaj, a recimo jedan Eko je primao uredno istu platu kao i ti ,a nije čestito sposoban ni da na mešalici radi. Da je tad bilo kao što je sada, tada bi ti imao daleko veću platu, a Eko ne bi ni radio.“ Na to mu je moj stari odgovorio:“Da, ali moraju i Eko i njegova žena i njegova deca živeti.“ Dalje se ne sećam. Eto ti propovedniče lica kapitalizma i lica socijalizma. Taj Eko je bio musliman, bio je blizu četrdesetih godina tada, imao je ženu i nekoliko dece. Sirotinja moj propovedniče. Ali nisu oni sirotinja zato što moraju biti sirotinja, nego zato što smo mi sirotinja. Eka ja lično poznajem, on nije bio pijanac ni neradnik. Ne znam kako bih ti ga opisao, a da ga ne povredim. Bio je povisok, više mršav nego debeo, malo razrok, glava mu je bila malo na stranu nagnuta, a i hod mu je bio malo neuobičajen. Njegova sva familija je bila siromašna, tako da mu niko nije mogao pomoći. Kućica im je bila jako trošna tako da je „Novogradnja“, poduzeće u kome su radili, dala materijal za kuću, a radnici, Ekine kolege, i Hrvati, i Muslimani, i Srbi, pomagali su mu napraviti kuću. Moj stari je uvek posle posla išao pomagati, radeći da kuća što pre bude gotova. I neradnom subotom je išao. Da li su staru kuću srušili da bi novu napravili to ne znam, ali znam da su se deca jednom mrznula. Sećam se da je stari jednom došao naveče sa posla i da je govorio kako je bilo hladno i kako je morao da upali svoje auto da bi se deca u njemu grejala jer je iznenadno zahladnelo. To je bilo, moj propovedniče, negde krajem osamdesetih kada je moj stari imao mesečnu platu od stopedeset maraka i vozio deset godina starog stojadina. Eko je bio musliman, a moj stari Hrvat, katolik i član crvene mafije. Branio je socijalizam iako sam nije voleo one lopove i prevarante s kojim je uvek bio na ratnoj nozi. Kad su mu prekipeli prestao je da se druži sa njima, al’ je i dalje ostao njihov član. Moj stari je svojim delom i svojom rečju potvrdio samog Boga. On je onaj što je rekao Bogu „ne“ ali je činio ono što je on tražio od njega, bio je čovek. A gde su oni što rekoše Bogu „da“, a ne učiniše ništa, reci mi propovedniče?
Mladiću, socijalizam nije sprečavao razvijanje pojedinca, ne, on je sprečavao preterano bogaćenje poedinca. A zar sam Isus Nazarećanin nije rekao da čovek ne treba da ide za bogaćenjem i bogatstvom? Reci mi propovedniče ti, da li će ikad taj
mladić u svoje auto, kad ga bude imao, primiti neko promrzlo hrvatsko dete da se malo ugreje? A ima takve hrvatske dece, a za muslimansku neću ni pitati. Da li će on ikada nekoj od hrvatskih sirotinja otići raditi na kuću dobrovoljno? Reci mi propovedniče da li si ti ikada nešto od toga učinio? Čime si ti Boga potvrdio? Ja ću tebi reći propovedniče jedno što neće biti kao ovo sve dosad pomešano i ispresecano usled moje silne ljutnje. Hrvati su u vreme socijalizma i komunističke diktature i za veme crvene mafije imali manje u džepu, ali više u duši, a danas u ovom tvome haosu imaju više u džepu, ili čak i nemaju ništa, ali daleko manje u duši. Duše su im gotovo prazne, to ti ja kažem, tesarev sin. Nekada smo moj propovedniče punili dušom džep pa smo imali i u duši, a i u džepu, a sada pokušavamo džepom napuniti dušu pa ne ide, te su nam prazne duše a i džepovi. A onaj ko nema u duši, može imati sva bogatstva ovog sveta ali ostaje siromah. I to nije sve moj propovedniče, vi ste nekada, za vreme komunističke diktature bili bolji nego što ste to sada. Vi ste o narodu vodili više brigu onda kad su vas izbacili i iz vlasti, i iz javnosti, nego sada. Tada ste imali samo narod i sa njim ste provodili dane, a danas provodite više vremena sa „kojekakvim tamo moćnicima“ nego sa narodom, i uz to siromašnim narodom. Osim toga, tu su nove obaveze i dužnosti u javnosti koje donose opterećenje o čemu treba da se razmišlja. A za razmišljanje treba mir koji se u narodu ne može naći jer njega tera uvek neki nemir. Propovedniče jutarnji, hteo sam ti još nešto napisati da te naljutim kao što si i ti mene, ali je kasno kako za socijalizam tako i za kapitalizam.
Ponoć je odavno prošla, gluvo je doba nastalo, napolju su utvare i đavoli, svoj bal vode. Ovo je vreme njihovog doba, al’ i moje, odoh i ja napolje, moram nešto da obavim pre nego se razbeže u svoja skrovišta. A ti, poslušaj me dobro, pokrij se ćebetom preko glave i čekaj dok ne čuješ da petao zakukuriče. Tad se otkrij i pripremi mi za ujutro jednu propovied koja će se zvati „Trao ded Lan da mu prođe dan.“
Puno te pozdravlja tesarev sin.
P.S. ne ljutim se više.